MI SMO SAMO ŠAHOVSKE FIGURE

000001 20/07/2019 No Comments

Napisao sam prije neki dan haiku pjesmu koja glasi ovako: „Mi smo samo šahovske figure. I život igra šah s nama.“

Je li ova snažna poetska slika dovoljna da sublimira svu stvarnost oko nas i pozicionira nas same u stvarnosti koja nas okružuje? Ili je možda uz tu sliku potrebno još neko pojašnjenje?

Meni osobno, dovoljna je ta slika koju mi pružaju stihovi „haiku“ pjesme, iznjedreni kroz obličje, naizgled ničim izazvane, a opet izuzetno visoko rangirane, te rafinirane inspiracije, koja se u mojem umu pojavila sasvim iznenada i neočekivano, kao što to inspiracija već obično čini, dolazeći nam u posjet, „diskretno“ i „tiho“, gotovo „na prstima“. A sve se događalo u trenutku jednog pomalo nesvjesnog snatrenja o stvarnosti.

A za sve one koji misle da navedeni stihovi možda i nisu toliko zadovoljavajuće pojašnjenje sve kompleksnosti i višedimenzionalnosti stvarnosti koja nas okružuje, i stvarnosti koju živimo, evo još ipak par dodatnih rečenica.

Svaka obitelj, i mi zajedno s njima, igramo „partiju šaha“ sa životom. Mi smo samo „šahovske figure“ na „šahovskoj ploči života“ i igramo „šah“ sa životom. Odnosno on igra „šah“ s nama.
Odnosno mi i drugi igramo „šah“.

I kada pogledamo našu užu obitelj, kada pobrojimo članove naše uže obitelji, kada pobrojimo rođake i naše prijatelje, uglavnom dolazimo do broja koji upravo čini „broj“ šahovskih figura na jednoj strani šahovske ploče, a koja sudjeluje u jednoj šahovskoj partiji. To su naše „šahovske figure“, a život ima svoje „šahovske figure“. To su razni ljudi koje srećemo i susrećemo na putu kroz naš život, s kojima stupamo u određeni kontakt, u većoj ili manjoj mjeri.

Kada sve to „analiziramo“, mi u stvari „spoznajemo“, te neuvijeno uviđamo kako ustvari – kroz tu našu interakciju s drugima – život sasvim „suptilno“, te vrlo „mudro“ igra neku vrst „šahovske partije“ s nama.

I, bez obzira na činjenicu kako su uistinu stvarno ponekad teške i komplicirane „šahovske sheme“, u kojima, s vremena na vrijeme, sudjeluju „figure“ na našoj strani i mi osobno, zajedno s njima, mi nekako ipak napredujemo kroz život. Nekako se ipak „probijamo“, kroz tu neizvjesnu „šahovsku partiju“ sa životom.

No, ono neminovno što u svemu tome uočavamo je slijedeće. „Šahovskih figura“, koje su na našoj strani, je vremenom sve manje i manje. Život ih uzima, a mi nismo sigurni hoćemo li ih ikada dobiti natrag. Čak i kada dođemo u priliku da neki naš „pijun“ dođe do kraja „šahovske ploče“ i dospije u poziciju da njega zamijenimo za neku važniju figuru, koju nam je život „pojeo“.

Nadam se da su vam poznata pravila iz šahovske igre i da vam je donekle jasno o čemu govorim i o čemu pišem?

Bilo kako bilo, nekako se čini kao da je uistinu tako, kao što to ja „navodno“ „metaforički“ pišem…

Mi kroz život koračamo baš kao kakve „šahovske figure“, uključene u neku mističnu i nedovoljno definiranu, te nikada dovoljno jasnu i razjašnjenu „partiju šaha“.

U početku nas ima puno na našoj strani „šahovske ploče“, ima nas „gomila“. Okruženi smo bliskim ljudima. Prate nas obitelj i prijatelji. A zatim, kako „šahovska partija“ sa životom odmiče, nas je sve manje i manje. Dok zatim jednom ne ostanemo „sami“ i posve „usamljeni“ na „šahovskoj ploči života“, igrajući i dalje protiv onog ključnog „igrača“ – života.

Naši „kralj“ i „kraljica“, i ostale „figure“, mogu biti „pojedeni“, ali mi se ne damo. Mi se ne predajemo.

Ni u jednom slučaju mi se ne predajemo.

Da, upravo na taj način, samo na taj način igra se, i može se igrati, velika „šahovska partija“ sa životom…
Bez predaje…

 

Tihomir Mraović